Из правописа

Posted: април 15, 2013 in ПРАВОПИС

ИНТЕРПУНКЦИЈА

У писању се ради јаснијег приказивања онога што хоће да се каже, употребљавају поједини знаци који се заједно називају интерпункција или реченични знаци.

Знаци интерпункције су: тачка, зарез, тачка и зарез, две тачке, наводници, упитник, узвичник, заграде и црта.

Тачка се ставља на крају обавештајне – потврдне и одричне реченице, на пример: Сваки дан учим за испит. За испит не учим редовно.

Зарез се као знак интерпункције употребљава често и у различитим реченичним ситуацијама. Пошто је једно од основних начела српског правописа слободна (логична) интерпункција, за употребу зареза је најважније правило да се оно што је у мислима тесно повезано, што представља једну целину, не одваја зарезом, а делови који чине целину за себе, одвајају се зарезом од осталих делова реченице.

Зарезом се одвајају:

а) речи и скупови речи (истоврсни делови реченице) у набрајању: Миша, Дренко, Ненад и Срђан су отишли на излет. Понели су и добре хране, и безалкохолних пића, и друштвених игара.;

б) независне реченице кад нису повезане везницима: Дошао је, поздравио се, добро вечерао и нестао.;

в) паралелни делови реченице кад су у супротности: Задатак је тежак, али занимљив. Поклонићу теби а не Игору. Нисмо летовали на мору, већ у планини.

г) реченице које су у супротности: Касније смо кренули, али смо стигли на време. Ви сте пошли раније а ипак сте закаснили.;

д) реченице у инверзији (кад се зависна реченица налази испред главне), на пример: Кад се спремим, позваћу те телефоном. Ако можеш, помози ми. Иако сам знала, нисам одговорила на сва питања.;

ђ) реч или скуп речи који су накнадно додати или уметнути у реченицу: То је, дакле, твој воћњак. Све ћу ти, наравно, испричати. Ти си у праву, неоспорно.;

е) вокатив и апозиција су, такође, накнадно додати у реченицу, па се одвајају зарезом, на пример: Ви ћете, децо, добити слаткиша. Теби ћемо, бако, донети воћа. Дела Иве Андрића, јединог југословенског Нобеловца, преведена су на многе језике.;

ж) узвици исто нису саставни делови реченице, па се одвајају зарезом: Ух, што је хладно! Ох, што ме боли зуб! О, стигла си?!;

з) уметнуте реченице на пример: У мом селу, које је једно од најуспешнијих у воћарсту, готово сви гаје малине.;

и) између места и датума, на пример: Сомбор, 15. август 1991. У Новом Саду, 2. априла 1957.

Тачка и зарез се употребљавају:

а) између реченица које су у сложеној реченици мање повезане са другим реченицама, на пример: Кад смо се срели, поздравили смо се, разговарали о школи; нисмо помињали недавну свађу.;

б) између група речи које се разликују по сродности, на пример: На пут ћу понети: одећу, обућу, кишобран, хигијенски прибор; књиге, свеске, прибор за писање; друштвене игре, фудбал и рекет за стони тенис.

Две тачке се се стављају:

а) иза речи којима се најављује набрајање, а испред онога што се набраја, на пример: На пијаци купи: сира, јаја, кајмака, меса, салате и лука.;

б) испред навођења туђих речи (управног говора); нпр. Рекао нам је дословно: „Новац за екскурзију је обезбеђен“.

Наводницима се обележавају:

а) туђе речи кад се дословно наводе. На пример: Улазећи сви заграјаше „Срећан ти рођендан!“;

б) речи које се употребљавају с иронијом и којима нечему не жели да се да супротно значење. Знам, ти си „вредница“. Донео је твој „велики пројатељ“.

На крају упитних реченица ставља се упитник, а иза узвичних реченица, као и иза мањих говорних јединица које се изговарају у узбуђењу, повишеним гласом, ставља се узвичник, на пример: Како си? Шта радиш? Ух, што сам гладна! Не вичи! Пожар! Када се питање изговара повишеним гласом иза њега се стављају и упитник и узвичник; нпр. Он положио?! Не даш?!

Заградом се у реченици одваја оно што се додаје ради објашњења претходне речи или дела реченице, на пример: Интерпункција (реченични знаци) доприноси јаснијем изражавању. Именске речи (именице, придеви, заменице и бројеви) мењају се по падежима. За време Првог светског рата (1914 – 1918) владале су несташице хране, одеће и лекова.

Црта се пише:

а) Уместо првог дела наводника у дијалогу и то у штамшаним текстовима, а други део се изоставља; и на крају управног говора се пише црта ако се реченица наставља и објашњава нешто о управном говору; на пример:
– Ко је то био? – Упита мајка.
– Мој друг.
– Зашто га ниси позвао унутра?
– Журио је – промрмља Милош.
;

б) кад се жели нешто истаћи, или нагласити супротност, неочекиваност; на пример: Пођем ја, кад – нигде никог. Све сам научила, све знам – не вреди, збунила сам се.

Advertisements

О уметности

Posted: април 12, 2013 in Уметност...

Уметност је врло стара по свом постанку; тачно време њеног настанка не може се утврдити. Стара је колико и само човечанство, а постала је, вероватно, у оном тренутку када је човек цртежом, речју, игром или песмом, касније инструментом, успео да у складном облику који изазива уметничко уживање искаже своја сазнања, мисли и осећања. Она се развила упоредо са развитком друштва, мењала је своје садржине и форме и стално се богатила новим творевинама.

knjiga

У уметност, у уметничка дела убрајају се све оне творевине којима људи, писаном или усменом речју, звуцима, гласом или звуцима произведеним на неком инструменту, бојама, линијама, пластичним или рељефним обликовањем, игром, покретима – значи начином таквог саопштавања – исказују своје мисли и осећања и тиме код гледалаца, слушалаца или читалаца изазивају осећање лепога и пружају уметничка уживања. Код људи постоји нагонска тежња да своја осећања и мисли поводом сазнавања живота или појмова у друштву саопштавају у што складнијим и што савршенијим облицима који би задовољавали човекове потребе за лепим.

Све творевине људскох духа нису уметничка дела – то се разуме. Да би то постала, оне морају да се одликују својом садржином, значењем те садржине – односно проблема којима се баве и обликом на који су саопштени – то значи складним уобличавањем те садржине помоћу речи, звукова, гласова, линија, боја и покрета… а, то су изражајна средства у уметности. Помоћу њих, уметниси исказују своја виђења света и изазивају код људи естетичка уживања, тј. Осећања лепога и дивљења.

Језичке недоумице

Posted: април 8, 2013 in ПРАВОПИС

Суфикс -јӣ се јавља у два вида: неизмењен, при чему има готово увек и иначицу -ијӣ, или с јотовањем претходног сугласника. Двојства -јӣ/-ијӣ данас се углавном сматрају једнако правилним (Стев., прва свеска, 570—571), с тим што се краћем облику даје предност, осим после основа са завршетком на два сугласника, где П93 (т. 74д) и П10 (т. 18в(2)) препоручују овчији, гушчији, врапчији. Пасји се данас употребљава само у том облику, док је голубији знатно чешће него голубљи.

Након уснених сугласника настају завршеци -љӣ (жабљи, мрављи), -њӣ после н (јесењи, дањи), -ђӣ после д (медвеђи, говеђи). Тако имамо и -ћӣ (телећи и сл.), само се ту -јӣ с продужетком именице на , -ета слило у посебан суфикс -ећӣ. Изазива и палатализације: к > ч (вучји, човечји), г > ж (божји, вражји), ц > ч (птичји, зечји).

Додаје се на увек именичке основе. Велика већина придева има у основи име животиње, са односним значењем везаним за целу врсту (навешћемо само краће облике, да не бисмо компликовали са заградама и претрпавали текст): овчји, козји, јарчји, пасји, мачји, пачји, гушчји, кокошји, птичји, сврачји, чавчји, јаребичји, препеличји, ластавичји, мишји, вучји, зечји, лисичји, веверичји, јазавичји, рачји, говеђи, медвеђи, лабуђи, кобиљи, крављи, бивољи, камиљи, лављи, жабљи, рибљи, мрављи, мувљи, јелењи (поред јеленски) итд. На људска или натприродна бића односе се човечји, божји, вражји, вештичји. Од им. неживог значења је јесењи, уз данас ретко дањи и благдањи (далеко обичније празнични).

Граматика је наука која описује структуру језика и утврђује његове гласовне, обличке, речничке и творбене особине. Сама реч граматика потиче од грчке речи grammatikḗ (tékhnē) што значи ’вештина писања, писменост’ (≃ grámma ’слово’). Отуда и сада већ застарела домаћа реч словница у значењу ’граматика’.
Граматика је описна наука и, као таква, дели се на:

  • науку о гласовима (фонетику [са фонологијом]),
  • науку о облицима речи (морфологију),
  • творбу речи и
  • науку о реченици (синтаксу).Граматика је такође и скуп правила о језичким јединицама: гласовима, облицима, речима, реченици и њиховим деловима, тако да нас учи и правилности језика.